Svasta nesto iz mojih misli

Voda boje ćilibara

     "Bila je na plaži, na zapadnoj obali, bosa na vrelom crnom pesku, iza nje su velika brda, ispred nje more koje se prostire do horizonta sa gromkim talasima koji se razbijaju na pustoj plaži. Ona trči teško dišući, a stopala joj tonu u pesak. On je ispred nje, ali mu vidi samo gola leđa i noge kako se brzo pomeraju i lako jure po pesku. Pokušava da ga stigne trudeći se da gazi po njegovim tragovima, ali su mu koraci mnogo duži od njenih, pa mora da skače od jednog do drugog traga u pesku. Zna da mora da požuri, jer tragovi polako nestaju i sve se lošije vide. Počinje plima i talasi se sve više približavaju njegovim otiscima u pesku, koji polako blede...Spotakla se, igubila zalet i počela da gubi tragove. Podigavši pogled, shvatila je da ga više ne vidi i da je sama na pustoj plaži. Zaustavila se, a plima joj je stigla stopala i zapljuskivala joj članke. Bespomoćno je posmatrala kako talas klizi po pesku, jednim potezom briše tragove i povukavši se iza sebe ostavlja pesak gladak kao ogledalo. Pala je na kolena, savladana tugom tako dubokom da joj je od nje srce stalo, a ona prestala da diše. Suze su joj poletele niz lice i ona je rukama pokrila oči, ali nije mogla da ih zadrži: provlačile su joj se između prstiju i slivale niz grudi i bedra sve dok na kraju nije shvatila da sedi u bari mlake vode. Spustila je ruke i videla da je voda koja je sve više nadolazila, u stvari mirno jezero boje bakra. Legla je, pustila da joj večna voda ponese telo koje je sve dublje i dublje tonulo, dok joj voda na kraju nije prekrila i lice. Kroz vodu boje ćilibara probijali su se zraci sunca i osvetljavali nebrojne čestice u vodi koje bi pri tom zasjale kao zrno zlata. Bila je laka kao vazduh dok ju je voda nežno ljuljuškala."

      Probudila sam se i videla da je bela jutarnja svetlost u potpunosti obasjala moju sobu. Nekako sam ustala iz kreveta....skinula spavaćicu i otišla pod tuš....nisam se trljala rukama samo sam pustila vodu da teče niz moje telo. Na kraju samhsela na pod,i ledjima naslonjena na pločice i glave pognute na kolena, nepomično sam sedela sve dok nije nestalo tople vode i privikavajući se na hladanu vodu i već pomalo utrnutim ramena, pokušavala da oteram svoj san, svoj strah i da ga zauvek zaboravim, da kojim slučajem ne postane stvarnost.