Svasta nesto iz mojih misli

moja vecna tuga

      Ovog puta ne pisem o njemu...mozda ce zvucati tako...ali nije...

     Ovog puta praznim dusu za onim ko mi uzasno nedostaje....svakog trenutka, svake sekunde u mom zivotu....pisem u nadi da ce moje misli dopreti do njega...jer znam da moje reci ne moze da procita i moje jecaje ne moze da cuje...

     Tako zelim samo jos jednom da ga vidim, da osetim njegov zagrljaj, da cujem njegov glas...

     Tako zelim da sednem sa njim, i uz soljicu crne kafe koju je tako voleo da popije sa mnom, da mu ispricam sve one stvari....male....velike....glupe i nevazne sitnice koje je on propustio od kad ga nema... od kad je otisao i nije se vratio... 

      I znam da se nece vratiti...a opet svaki put kad cujem zvonjavu telefona...zvono na vratima...svako jutro kad ustanem i vidim da je poceo novi dan...nadam se...nadam se nekom cudu...nadam se da ima Boga...nadam se da ce doci, iako znam da je moje nadanje pusto...moje molitve uzaludne...

     Svakim danom moja je dusa praznija....tuznija... Kazu: "VREME LECI SVE"...mozda?!...ali vreme prolazi...dan za danom...godina za godinom...a bol je jos uvek tu...prisutna u svakom delicu sekunde ovog vremena u kojem moje bice zivi....u svakom atomu moga tela...u svakoj celiji moga mozga....

    I da, ja znam da ga necu vise videti....znam da mu vise necu cuti glas....znam da vise necemo popiti soljicu crne kafe zajedno...i znam da ce me uvek boleti...da ce mi uvek hvaliti...i da cu ga uvek uvek uvek VOLETI....

   T... NEDOSTAJES MI!!!