Svasta nesto iz mojih misli

     Ha....koja ironija....u nedostatku ne procitanih knjiga u kući izvadim ispod kreveta moju torbu (isto onakvu kakvu moja baka nosi na pijacu :) ) i nasumice izvadim jedan od mnogobrojnih časopisa koji su imali mozda tad neku korisnu informaciju ili savet za mene, i verovatno jos veliki broj njih....otvorim stranicu nasumice...i shvatim zašto sam ga sucavala...

     Članak počinje: "LJUBAV PREKO ŽICE".... I tako počinjem opet da ga čitam....ne znam da li ću vas slagati ili ne ali možda već po deseti put...

      Piše isto što i pre ali svakim čitanjem shvatim nešto novo...možda ga već i znam napamet....pa sam možda ustvari počela da čitam između redova...čitam ono što nije napisano....a što je tu....

      I po verovatno hiljaditi put slusam pesmu "MILO,NAJMILIJE" i razmišljam kako bi bilo da je tu?? Da li bi naša ljubav bila podjednako jaka....strastvena i živa??? Da li bi mogla da ga volim ovako kao sad,da mi je dostupan u svakom trenutku??? Da li bi on mene voleo kao što me voli sad??? Da li bi me voleo kad bi imao priliku da upozna sve moje mane??

      Ustvari on ih vec sve zna...ali opet nije tu da ih i sam oseti na svojoj koži....

      Pa opet,možda je i bolje što nije tu...što ih ne moze videti i doživeti....nema ih previše...zastupljene su kao i kod svakog ljudskog bića....ali su tu....ponekad skrivene ispod nekog lažnog osmeha koji bi trebalo da predstavlja zadovoljstvo....a ponekad....u poslednje vreme i vrlo često na samoj površni i samo čekaju da dobiju ovlašćenje da se pokažu....

      U svakom slučaju nisam htela da pišem o tome...ali pošto već jesam neću ga ni brisati...

Htela sam samo reći da kad mislite da ne može biti bolje...da ne znate kako cete dalje...neka zvezda vodilja se uvek pojavi da vas usmeri na pravi put....da vam pokaže pravac vaše sudbine...i da vas odvede tamo gde bi ste vi u stvari i želeli biti...

     I da jos samo nešto....čitajuci članak našla sam ono malo što mi je trebalo da nastavim tamo gde sam stala pre par dana....da nastavim da se borim ya nas....našu ljubav i sreću...

     Ponekad se čak i u našoj žutoj štampi može pronaći neka zanimljiva i dobra stvar...pa se ovim putem, iako znam da to verovatno neće doći do autorke gore navedenog teksta...zahvaljujem što je malo svog vremena posvetila i za nas koji umemo da volimo preko žice..... 

      Ćutanje je gusto. Probijam se kroz njega tako bespomicno. Ćutanje među nama je vreme...vreme koje protiče. Nisi mi se javio već više od četiri dana. Ćutanje me uznemirava i zabrinjava. Grudi mi se otvaraju ka tebi i to boli. Kao u malim plamičcima čežnja gori kroz moju kožu i poseže za tobom. To boli....IZVAN SEBE SAM...Nikad ranije nisam razumela taj izraz-nikad pre ovog trenutka. Moja energija, moja snaga, moje misli su negde izvan mene same. Moja pažnja se okrće od mene, poseže za tobom.

     Misliti na tebe, to je zadovoljstvo i prokletstvo. I mislim: " Traćim vreme čeznući" ili "Da li čoveku najviše nedostaje ono što je nemoguće i nedostižno?" Ali mislim i: "Traćenje vremena bi bilo kad bih izbegavala njega i sve ono što izaziva u meni."

    I mislim na reči ČEŽNJA i NEDOSTAJANJE. Zar ti se ne čini da čoveku nedostaje neko ili nešto što poznaje, a što odjednom nije više tu? Dok čezne za onim što ne poznaje? Čežnja se možda neprestano kreće kao duga? 

    JA ČEZNEM ZA TOBOM.....

    Daj....nauci taj jezik vec jednom....nauci da ti mogu reci sve ono sto se godinama gomila duboko u mom srcu...u mojoj dusi....a sto ti ne mogu reci.

    Plasim se da ako izgovorim sad,da cu ih zauvek izgubiti....da ce otici u nepovrat,da ce se izgubiti negde u ovom surovom svetu....u moru koje nas razdvaja....a da ih ti neces cuti ili razumeti....da ih neces shvatiti... da ih neces osetiti!!!!

     Zelim ti reci mnogo toga...ali ako ti sad to kazem neces osetiti svu toplinu tih reci....svu ljubav i osecanja koje one mogu da probude u tebi....a znam da bi ih probudilo....

     Znam da ona vec postoje....znam da i ti u dubini duse znas sva moja osecanja prema tebi....ali zelim ti ih glasno reci....a da znam da sam ih rekla.

    Ne mogu ih izgovoriti sad...jer ne bi bilo tako toplo kako bi bilo da ti ih mogu izgovoriti na ovom jeziku na kojem sad pisem...jednostavno ne zelim da ih izgubim u ovom beskrajnom prostranstvu izmedju nas.Ti,ustvari i nisi tako daleko...ali ipak jesi...Daleko si od toga da te mogu videti svaki dan...uhvatiti te za ruku i prosetati onim mestima koje oboje tako volimo...daleko od mojih zagrljaja....daleko od mojih poljubaca....

Ali opet si uvek tu...u mojoj dusi....u mom srcu....u mojoj glavi... Tu si kad idem da spavam....tu si kad ustajem...tu si kad se smejem...kad placem...kad jednostavno zivim... Tu si jer uvek mislim na tebe...tu si jer si misao sa kojoj zaspim i sa kojom se budim... tu si...jer svaku noc u snovima doletim pored tebe i u  zagraljuju i isprepletenih nogu spavam mirno kao andjeo jer znam da si tu da me cuvas i brines o meni!!!!

      Zelim ti reci da si smisao mog zivota....da si ti ustvari onaj osmeh na mom licu...jer se smejem zbog tebe...da moje oci sijaju zbog tebe....da ja u stvari zivim samo za tebe!!!! 

      Zivim da bi svaki nas zajednicki trenutak ziveo jos jako dugo....zivim da ih bude sto vise... Lepsi ne mogu da budu....vec su tako savrseni....

      Zivim i molim se za onaj trenutak kad znam da nas ni more, ni granice, ni ono nesto vise od nas samih nece razdvojiti!!!!

       To ce biti nase vreme,nasi trenuci...nas zajednickih zivot....i samo to mi daje snagu da cutim....da ti nista ne govorim....da nastavim bescujno da ljubim....

       .... da volim....